Обилазак двораца је данас врло популаран вид туризма, јер посетиоцима омогућава да се осећају као чланови племства, макар на кратко. Поједине општине у северној Србији у Банату крију дворце који заиста плене својом лепотом и монументалношћу.
Општина Пландиште, која се налази у близини општине Сечањ, налази се у југоисточном делу северне српске покрајине, може се похвалити чињеницом да се на њеној територији налази не један, него више двораца и грађевина које су веродостојни сведоци тога времена.
Каштел Олге Дунђерски у Хајдучици
Породица Дамаскин, која је изградила првобитно здање, била је угледна племићка породица из Румуније. Њен први племић Стефан је дошао на тле садашњег Баната и 1800. године купио село Хајдучицу, а убрзо затим довео и прве поданике како би населили ово село. Први дворац је убрзо саграђен, верује се пре 1824. године.
Међутим, исти је крајем 19. века продат чувеној породици Дунђерски, тачније њеном припаднику који је био познат као велики љубитељ двораца – Лазару Дунђерском.
Дунђерски је поред старог дворца саградио нови који је наменио својој ћерки Олги, као њен мираз. Овај дворац познат је под називом Каштел Олге Дунђерски и завршен је 1901. године. Оба дворца и после више од једног века поносно пркосе времену. Пред рат дворац у Хајдучици припао је њеном зету Влади Илићу, београдском градоначелнику и индустријалцу.
Након Другог светског рата дворац је национализован, као и остали на тлу АП Војводине. Налази се под заштитом државе као непокретно културно добро од великог значаја.
У питању је академски компонован, велики приземан спахијски дворац. Подигнут је као резиденцијални објекат за становање и има сва обележја која то доказују. Истурени класицистички портик главне фасаде има четири дорска стуба који носе једноставно решен тимпанон без декорације, са кружним отвором за вентилацију. Степеништем и колском рампом, преко овог трема, улази се кроз полукружна двокрилна врата у централни хол и пространу свечану салу. Из свечане дворане, у којој су се одржавали гламурозни балови о којима су приповедали најстарији мештани Хајдучице, украшене фризом и штуко декорацијом, излази се на велику терасу на супротној страни. На портику фасаде која је окренута парку има шест дорских стубова који држе тимпанон без украса. У кровној конструкцији су наглашени бочни ризалити дворишне фасаде. Кровни венац је богато профилисан, а масивно кровиште је покривено бибер црепом. Симетрично распоређени прозори, фланкирани плитким дорским пиластрима, архитравно су завршени, осим лучних фронтона са сваке стране портика. Основа је решена симетрично, а унутрашњи простор организован са страна подужног ходника.
Испод целог објекта се протеже подрум засведен са пруским сводом. Околину здања красе два очувана врта, један рађен по узору на француски, а други на енглески врт, као и језеро Рибњак. Овај дворац се везује за једну интересантну легенду која је испричана у књизи „Камен у житу – Замкови и дворци Војводине“ Милана Белегишанина. Према истој, власник овог дворца је ангажовао сликара Јатана како би насликао неколико слика које би биле смештене у салон. Иако је Јатан мислио да ће брзо завршити са послом, преварио се, прошло је три године а он није ни почео са својим радом. Кад год би узео кичицу у руку, она би отежавала, док су му очи биле покривене мреном. Једне ноћи је имао чудан сан: у њему се шетао поред хајдучичког језера, а онда је изненада чуо глас из језера који му је обећао вечну инспирацију и најдивније преливе боја када замочи кичицу у воду али под једним условом – сликар је морао да му поклони све своје снове од идуће ноћи па све до краја свог живота.
Штавише, не само он него и наредне две генерације његових потомака. Сликар је одмах на то пристао, и језеро је остварило оно што је обећало, имао је непресушну инспирацију и кренуо је да ствара прекрасне слике, а чинило му се као да неко други води његову руку. Међутим, морао је да плати данак – изгубио је све своје снове. На почетку није марио за то, али како је време одмицало почео да схвата да уколико у сну не сања, тада у том времену не живи. У унутрашњости здања налази се соба са огледалима у којој се чува део намештаја Лазара Дунђерског а ту су и поменуте Јатанове слике и кревет, у којем је по легенди, почео да губи сан и ноћи свога живота.
Дворац Капетаново
Још један дворац који је обавијен легендом. Саграђен је на самом почетку 20. века, тачније 1904. године, у близини места Стари Лец. Подигао га је ондашњи жупан Ботка Бела, а носи назив по свом последњем предратном власнику Милану Капетанову.
Историја овог дворца била је надасве бурна. Ботка Бела је врло брзо губио свој капитал, те је једна петровградска банка на лицитацији распродала намештај из дворца а потом и само здање 1938. године. Купио га је богати трговац Франц Мај као мираз својој ћерки Емилији, која га је удајом донела Милану Капетанову. У његовом власништву дворац је био до краја Другог светског рата, а потом је национализован. Дворац представља заштићени споменик културе од великог значаја.
Његова основна концепција дефинисана је идејом средњовековног замка. Подигнут је као пољски дворац који има два улаза, са пространим парком који је имао и фонтану. Само здање изведено је у духу романтичарског историзма са елементима романике и готике. Спратна грађевина, подужне основе, асиметрично распоређених маса. На дужим странама дворца два висока забата издижу се изнад крова са степенастим ивицама наглашавајући централни ризалит и улазни трем. Забате фланкирају полигоналне украсне кулице. На источном забату је грб породице Ботка изведен у плиткој пластици.
Инспирација средњовековним дворцима највише је уочљива на високој кули квадратне основе назубљеног завршетка која се налази на бочној страни. Када је реч о прозорима, они на приземљу су благо залучени, а спратни имају оштро преломљен готски лук. Фасаде су на спрату глатко малтерисане, док је у приземљу имитација сложених, крупних, камених квадера. Једноставни, истурени трем централног ризалита западне фасаде са четири ступца, преко приступне рампе и неколико степеница уводи у истакнути приземни централни хол спратне висине са галеријом и веома лепо украшеним степеништем од кованог гвожђа. У приземљу се налази дневни боравак са салоном, кухињом, трпезаријом и библиотеком, а на спрату су собе за одмор.
За дворац Капетаново везана је легенда о жени Ботка Беле, трговца који је изградио ово здање. Наиме, она је из туге што остају без замка због банкрота полила себе бензином и запалила. Од ње ништа није остало само један прамен плаве косе који је дуг временски период облетао око замка. Према легенди, сваке године на Светог Илију који се празнује 2. августа, током ноћи се на небу појављује звезда репатица, а мештани сматрају да је то млада Ема, трагично настрадала супруга Ботка Беле. Такође у класју жита којим је дворац Капетаново окружен, косци налазе прамен плаве косе.
Дворац Јагодић
Дворац подигнут 1835. године у Старом Лецу, на ивици шуме. Саграђен је за Петра Јагодића и све до Другог светског рата био је у поседу ове племићке породице, врло значајне за културну историју српског народа у АП Војводини. Дворац је споменик културе од великог значаја.
Спада у тип пољских двораца. У питању је академски складна, симетрично компонована, класицистичким елементима декорисана приземна грађевина. Има издужену правоугаону основу, са строго симетричним унутрашњим и спољашњим распоредом. Осу симетрије представљају два приступна портика, главни улазни и други ка парку. На угловима зграде су спратни ризалити квадратне основе, који подсећају на куле, јер је њихов кров изнад висине кровног венца средишњег дела зграде. Средишњи тракт са прилазне стране има истурен једноставан трем-надстрешницу са троугаоним забатом на четири канелирана стуба, за улаз колима у здање.
Дворцу Јагодић склад пропорција и једноставност даје симетрија као базични естетски принцип, склад зидних маса и ритам прозорских отвора са једнаким размацима. Прозори су правоугаони, фланкирани плитким пиластрима са коринтским капителима, имају различите фронтоне. Подпрозорну декорацију представља балустрада испред слепе нише. Велики подрум, засведен пруским сводом, има посебно изведену ваздушну ентилацију која је још у функцији.Четири стуба са коринтским капителима и вишеструко профилисана архитравна греда носе раван кров дворишног трема – терасе. Мањи дворац у непосредној близини користио се као гостинска кућа.
Дворци породице Данијел
Велики и мали дворац породице Данијел изграђени су током 19. века у Старом Лецу. Подигли су их чланови ове јерменске велепоседничке породице, велики дворац је изградио гроф Пал Данијел, који је касније постао велики жупан Тамишке жупаније, 1890. године, док је мали дворац био у власништву Еме Данијел, рођаке грофа Пала, а исти је саграђен у другој половини 19. века.
Налазе се у центру села, један поред другог, и данас су оба у власништву Дома за душевно оболела лица. Обе грађевине су приземне и саграђене у духу класицистичке стилске концепције. Велики дворац има основу издуженог правоугаоника, наглашени су му бочни ризалити и кула осматрачница која се налази на западној бочној страни. Она као архитектонски елемент одражава одлике романтизма. Портик је, у ствари, тераса која надкрива улаз са равним централним степеништем. Кров јој је раван и у висини кровног венца се завршава атиком, а носе је зидани стубови квадратне основе.
Мали дворац, који је био у власништву Еме Данијел, је пак квадратне основе и има складну класицистичку концепцију. Карактеристичан улазни портик се налази на главној фасади и носе га четири стуба кружне основе са колским прилазом. Портик на супротној, западној страни, има степениште у средишњем делу и завршава се троугаоним тимпаноном где се раније налазио грб власника. Кровиште је на четири воде. Кровне масе су пропорционалне објекту и завршавају се на врху са терасом – кулом осматрачницом.
Уколико сте љубитељ легенди и опчињени сте животом старих племићких породица, обилазак ових двораца у близини Сечња је нешто што не би требало да пропустите.
