У њему је живело немачко становништво, а у ратним годинама је носио назив Петерсхајм, што је једини пут у историји да је мењао име. Када је оружје утихнуло, вратило се старо име, али је све остало промењено. У Сечањ долазе људи из потпуно другачијих предела и потпуно другачијег менталитета.
Нови становници у Сечањ су дошли ношени таласом колонизације. Између 1945. и 1948. године простор војвођанске равнице примио је 225.696 људи, од чега су више од 160.000 били Срби. Област предвиђена за насељавање становника из Босне и Херцеговине обухватала је 38 насеља, од чега је у Банату било највише – 29.
Планом који су направиле тадашње власти предвиђено је да, уместо побеглих и протераних Немаца, у Сечањ дођу породице из ратом тешко погођене Херцеговине, и то из Билећког и Мостарског среза. Уз њих, дошао је и један део породица са Косова и Метохије и из Македоније. Насељавање је почело 17. и 21. септембра 1945. и трајало је све до 1946. године.
Историја послератног Сечња почела је да се пише на железничкој станици у Билећи 9. септембра 1945. године. На месту растанка са старим завичајем остала су многа сећања, успомене, бриге, патње, чежње… Теретни вагони су чекали да превезу народ у неку нову средину, која им је представљана помало бајковито. За многе који су се тада укрцали у те вагоне, због старости и даљине, то је био коначан опроштај са крајем у којем су провели читав дотадашњи живот и у који се више никада неће вратити.
Иако је на вагонима писало „Срећно, у нову будућност“, растанак је био веома тужан. Уз све то, и сам пут је био прилично напоран и колонисти су морали да траже начине за снажење морала. Оно што је било посебно делотворно, нарочито међу младима, била је песма. Најчешће су се чуле речи: „Све ми жеља жељу стиже, Војводини да сам ближе“.
Наравно, промена поднебља и начина живота довела је и до неких комичних ситуација које се и данас често препричавају. Тако многи знају причу о једном колонисти који је дувао у сијалицу која је треперила желећи да је угаси, па ју је на крају разбио штапом, или о оном који је козу везао за рампу на прузи, па је коза подигнута заједно са рампом.
Све су то последице наглог прелаза и смене народа и начина живота. Као што је и сам пут до нове средине био тежак али пређен, тако је и период навикавања на нову средину окончан уз много напора. Колонисти су наставили да живе делећи судбину државе и народа. Променили су средину, навике, размишљање, обичаје, начин рада, али оно што се никад није променило јесу њихова осећања према старом завичају која су преносили на потомке и која су сачувана до данашњих дана.
