Од избијања сукоба између Русије и Украјине, Србија је изгубила значајно тржиште, па своју шансу сада тражи у повратку на тржишта несврстаних земаља, где је некада имала снажно присуство. Унапређење производње и извоза није могуће без озбиљније подршке државе, пише РТС.
На парцелама ЗЗ „Агросој“ кукуруз је, како кажу, због суше у катастрофалном стању, па род не оправдава ни трошкове комбајнирања. И сунцокрет, иако топлољубива култура, озбиљно је погођен недостатком падавина. Мањи приноси не значе и више цене, што домаће произвођаче доводи у тежак положај.
„Условима на тржишту се прилагођавамо тако што анализирамо сваки трошак, сагледавамо да ли је он заиста потребан и покушавамо да правимо уштеде на сваком кораку. Замислите било који посао у којем су трошкови производње повећани за скоро 40 одсто, продајне цене непромењене, а приноси нижи за 60 одсто. Колико послова би то преживело? Пољопривреда то подноси, али питање је, докле”, каже за РТС Нандор Вереш из ЗЗ „Агросој“ из Неузине.
Следећа година биће посебно изазовна за произвођаче хране, јер је тешко и функционисати и инвестирати у време великих криза.
„Смањићемо површине под кукурузом и повећати оне под црним луком и шаргарепом. Ризик је и даље велики и посао изискује велику посвећеност. Задруга ће у наредним годинама радити на фокусирању на културе које могу да се производе профитабилно и на уштедама где год је то могуће”, истиче Вереш.
Иако задруге покушавају да инвестирају у развој, све се ради опрезно и постепено.
„До сада смо уложили у соларне панеле, специјализоване машине за поврће, пакерице, ваге, бокс палете, хладњаче и савремена складишта за лук. У плану је набавка нових соларних панела и проширење складишних капацитета и заливног система. У економији, када стану инвестиције, стаје и развој, а то не смемо дозволити”, поручује Вереш.
Иако технологија напредује, широка примена дронова у српској пољопривреди ће сачекати. Прво је потребно увести основне технологије као што су заливни системи на већим површинама.
„То је предуслов да пољопривреда опстане и постане конкурентна Холандији, Данској, Немачкој. Потребно је спровести комасацију и велике инвестиције у наводњавање. Сточарство је такође кључно – даје стајњак као вредно ђубриво за одрживост земљишта. Вода је темељ свега, док то не решимо, вртимо се у круг “, каже Вереш.
Будућност српске пољопривреде „повратак у прошлост”
Агроекономски аналитичар Бранислав Гулан указује на то да пољопривреда у Србији није заиста третирана као стратешка грана.
„Нема сигурности ни у чему, осим можда у Богу, ако с њим може да се договори. Без пољопривреде као стратешке гране нема ни сигурности, ни квалитетне хране по прихватљивим ценама”, упозорава он.
Ове године род пшенице је добар, али подсећа да смо рекорд имали 1991, када је произведено 3,7 милиона тона. Рекорд за кукуруз је био 1986. са преко 8 милиона тона, а за шећерну репу 1989. са 4,9 милиона тона. Највише шљива и грожђа Србија је имала 1969.
„Будућност пољопривреде је у враћању на старе основе. Од 2020. до данас, штета од суша износи око 9,5 милијарди евра”, каже Гулан.
Наука, како истиче, мора да одговори новим сортама и хибридима, јер ће у супротном до 2050. род пшенице опасти за четвртину, а кукуруз знатно више.
Иако Србија још увек има суфицит у трговини храном, он се из године у годину смањује. Посебно је тешко стање у сточарству.
„Потрошња кукуруза је пала са 4,5 на 3,5 милиона тона јер су нам стаје празне. Имамо 669.000 говеда – као пре сто година, и 2.349.100 свиња – ниво из 1947. Само за увоз свињског меса и млека прошле године дато је 650 милиона долара”, истиче Гулан.
Нова аграрна стратегија, која је у изради, треба да врати Србији прехрамбени суверенитет.
„Године 1866. смо имали 1.300 свиња на 1.000 становника, више него Америка. Последњи велики извоз свињетине био је 1991. у вредности од 762 милиона долара. Данас имамо 6,5 милиона становника и свега два милиона свиња. Данска има шест милиона становника и чак 32 милиона свиња”, додаје Гулан.
На пољопривреду све више утичу и глобална дешавања.
„Јабуке смо извозили у Русију, али се она припремила за рат и сада има вишкове за извоз. Ми морамо тражити нова тржишта, враћамо се на несврстане, али то није довољно”, поручује Гулан.
Српским пољопривредницима је потребна системска и дугорочна подршка, јер су промене климе и тржишта све интензивније. Од 2000. године до данас, Србија је променила чак 17 министара пољопривреде, што не оставља простор за стабилну аграрну политику и озбиљан научни рад.
