„Посебно сам осетљива на бивше суграђане који су се докопали главног града и неосновано уживају бенефите топлих студија наших милих телевизија. Са те дистанце хоће да објасне како је нама у стварности супер, само ми то не умемо да препознамо“ – започиње своју објаву једна огорчена мештанка општине Сечањ, а преноси портал volimzrenjanin.com.
Њен статус, иако личан, у себи носи тежину колективног незадовољства које се годинама таложи у унутрашњости Србије. Јер, док политичари и медијски аналитичари у Београду уверавају грађане како је „живети у провинцији привилегија“, стварност је сурова и бројеви неумољиви.
Општина Сечањ, према попису из 2022. године, у односу на 2011. бележи пад становништва од чак 26,38%. Више од 60% становника старије је од 40 година, а скоро 20% има непотпуно основно образовање. Локална самоуправа сврстана је у IV групу развијености, што значи – међу најнеразвијенијима у Србији.
Бројеви, међутим, не говоре све. Оно што се осећа свакодневно – то су пусте улице, затворени локали, хаварије на водоводу и нестанци струје кад падне киша.
„Ми зими ложимо пећ, ми чистимо снег, ми крећемо раније на посао јер путујемо 50 километара. Ми не живимо у вашим очима – већ у својој кожи“, пише ауторка статуса који се за кратко време проширио друштвеним мрежама.
У земљи у којој се свака реалност мери кроз политички маркетинг, а не кроз квалитет живота, људи у местима попут Сечња све мање верују у обећања и све више у сопствени опстанак.
„Можда нема могућности да се стање поправи, можда може делимично… али оно што је стварност не може се порећи“, пише даље.
„Ако ускоро сви ми који овде живимо не сагледамо реално наш квалитет живота и престанемо да верујемо у бајке и краткорочна решења – бојим се да боље неће бити. Јер за боље треба бити бољи.“
То није песимизам – то је глас разума из провинције коју су сви престали да слушају.
