Од јануара 2026. године минимална цена рада у Србији износиће 371 динар по сату. На папиру, рекло би се, још једно „историјско повећање“. У стварности још један хладан туш за грађане који сваког дана сабирају рачуне, а не проценте из саопштења. Јер, кључно питање није да ли минималац расте, већ да ли се од тог раста може живети, пише портал volimzrenjanin.com.
Минимална зарада за пуно радно време износиће нешто више од 64.000 динара месечно. То је номинално више него претходне године, али реално – слабије него икада.
У исто време, основне животне намирнице поскупљују из месеца у месец, рачуни за струју, грејање, воду и комуналије расту без паузе, кирије у градовима, па и у унутрашњости, одавно су престигле реалне могућности просечне породице, гориво, јавни превоз и услуге постају луксуз, а не стандард. Другим речима: минималац расте спорије него што живот поскупљује.
Повећање минималне цене рада личи на добро познату логику: грађанима се најпре кроз поскупљења узме много, а онда се мали део симболично врати – уз фанфаре и наслове о „бризи за стандард“. Ако вам је месечна потрошачка корпа у једној години скупља за неколико десетина процената, а плата порасте десетак одсто, то није напредак. То је козметика. Шминка за статистику.
Грађани то осећају најбоље на каси у продавници, где сатница од 371 динар не значи ништа када: једна основна куповина „поједе“ неколико радних сати, месечни рачуни прогутају више од половине зараде, штедња постаје мисаона именица.
Власт упорно говори о процентима, док грађани говоре о хлебу, млеку, месу и лековима. Разлика између та два света је огромна. Минимална цена рада нема стварну вредност ако: не прати реални раст цена, не гарантује достојанствен живот, не омогућава планирање будућности, већ само преживљавање од првог до првог. За многе запослене на минималцу, свако „повећање“ се већ у старту поништи новим поскупљењима која стижу тихо, без конференција за медије.
Поставља се легитимно питање: да ли се ово повећање представља као успех зато што се рачуна да грађани неће сабирати, већ само слушати? Јер реалност је једноставна: плате расту спорије од трошкова, куповна моћ опада, стандард се не поправља, већ се прикрива. Све док се минимална зарада буде користила као политички украс, а не као озбиљан инструмент за побољшање живота људи, свако ново „повећање“ биће само још једна бројка без стварног значења. Грађани не живе од саопштења. Живе од онога што им остане – а тога је све мање.
Како изгледа сат рада у Европи – а где је Србија?
Док се у Србији сат минималног рада од јануара 2026. плаћа 371 динар (нешто више од 3 евра), у већем делу Европе та цифра изгледа вишеструко другачије.
– у Немачкој и Француској минимална сатница је око 12–13 евра,
– у Холандији, Ирској и Белгији прелази и 13–14 евра по сату,
– чак и у државама које се често пореде са Србијом, попут Хрватске, Мађарске или Румуније, сат рада се плаћа значајно више него код нас, уз додатно повољније социјалне и пореске механизме.
Другим речима: док се у Србији један сат рада мери у стотинама динара, у већини Европе мери се у десетинама евра. А разлика није само у цифрама, већ у ономе што та плата може да купи – јер тамо сат рада покрива основне животне трошкове, док код нас често не покрива ни дневну потрошњу.
