Најугроженији су кукуруз и соја, а произвођачи упозоравају да су приноси на појединим парцелама већ преполовљени, док се део усева користи као сточна храна јер се више не исплати чекати жетву.
Агроаналитичар Бранислав Гулан каже за Инсајдер да ће ово ће бити једанаеста суша од 2000. године у Србији.
„Све суше до сада имале су у просеку штету по милијарду и по евра годишње. Држава никада није признала да је то ‘елементарна непогода’, јер нема пара, али је нашла решење. У стратегијама пољопривреде, у таквим годинама, увек је двоцифреном бројком била назначена штета у пољопривредној производњи. То је било са двоцифреним бројкама, значи 12, 15, 18, па и 20 одсто. Према томе, ово није елементарна непогода. Држава нема паре да призна, али су штете огромне„, каже Гулан.
Он додаје да ће се тек видети колике ће бити размере штете.
„Што се тиче, на пример, кукуруза, тек је почело да се приводи крају заливање зрна. Међутим, дошла је ова суша и, уколико потраје још неколико дана, мислим да неће бити већи приноси него прошле године. Али када је реч о кукурузу, прошле године је принос био четири милиона и 200 хиљада тона. Србији, за ово мало стоке што је остало, потребно је 3,5 милиона тона кукуруза. Међутим, ако говоримо о кукурузу, то је наш производ који се сеје на 950.000 хектара и он је рекордан био 1986. године, а то је било осам милиона и 60 хиљада тона„, појашњава Гулан.
На питање да ли је логичније да је новац до сада уложен у системе за наводњавање и у неку одбрану од елементарних непогода, у које спада и суша, уместо да се новац даје на њене последице, Гулан каже да се никад није одмакло даље од таквог питања.
„Ја то радим 55 година. Имам 25 књига на те теме, али ништа даље се није отишло од тога. Само се поставило питање. Међутим, не би било добро и да је имала држава, јер држава нема стоке. А ако држава нема стоке, ми бисмо земљу још више испостили. А сад хумуса имамо само 2,5 одсто. Пре 30 или 40 година било је пет одсто. Према томе, не знам да ли би било више штетно да су урађени системи за наводњавање, а не би имали стоке, или обрнуто„, каже он.
На питање шта је онда решење, Гулан одговара да би пољопривреда требало да постане стратешка грана у Србији.
„Прво, то је решење, јер ово о чему ми сад причамо, то су само последице. У Србији се наводњава 47.543 хектара од јавних предузећа и задруга. Међутим, то је опет исто последица. Када сам ја почео да радим, још 1977. године, Стане Доланц је отворио хидро систем ‘Дунав-Тиса-Дунав’ код Новог Бечеја и тада је у његовом говору речено да ће Србија да наводњава 510.000 хектара и да одводњава милион хектара. Тих 510.000 у Србији никад није наводњавано. Наводњава се 47.000, пре две године је било 48.000, пре три, четири године 54.000, и ту се врти од 1977. године. Решење је да пољопривреда мора постати стратешка привредна грана. Она је у Србији стратешка само када пољопривредници изађу на улице и када им се обећава боље сутра. Они хоће то боље сутра већ данас. Према томе, то власт треба да одлучи„, наводи Гулан.
Јасно је да су пољопривредници већ претрпели штету, али утицај последично има и на остале грађане.
„Кукуруз ће бити јако лош. Сунцокрет ће да издржи, па нека буде 600-650 хиљада тона сунцокрета, то је доста добро, а посејан је на 250.000 хектара. Ово остало ће бити испод милијарду и по евра. Неће бити мања штета, по овоме сад како изгледа кукуруз и за неколико дана он ће морати да иде у силажу. Биће проблем и у вези са сточном храном. Све остало је проблем када је пољопривреда у питању, јер она је десета рупа на свирали када се праве пројекције за привреду„, закључује агроаналитичар Бранислав Гулан.
