У нашем детињству све је било другачије. Куће су биле пуне чељади. Било је довољно места за све. И за столом и у срцу. Имао је ко да дода чашу воде деди и баки, односно ђеду и баби, како смо их тада звали. Улице и школе су биле пуне деце. Снегови су тада били дубоки. До школе су по пртини прво газили старији ђаци, а прваци су били на крају колоне. Клизали смо се, санкали и грудвали. Цичали смо од радости, румених образа и промрзлих прстију. Нисмо имали много, а имали смо све. Давно је то било.
Сада, када успомене и емоције навиру, сећам се драгих људи. Препознајем ликове са старих, црно – белих фотографија. Посебно ме је разнежио један благи осмех. Моја баба Анђа.
Рођена је давне 1885.године у Мириловићима у Херцеговини, у породици Тодора Капора, као једно од женске деце.
Почетком прошлог века је, у потрази за бољим животом, много младих Херцеговаца отишло у Америку. Породице су биле многобројне, а херцеговачки крш није много обећавао. Један од многих, који су се на почетку прошлог века отиснули преко океана, био је и Сава Комненић.
Рођен је у Мирушама 1882.године од оца Митра и мајке Илинке. Обрео се са земљацима у Чикагу, а радио је у руднику. Како му је било време за женидбу, са другом, а касније кумом Илијом Салатићем, договорио се је да му доведе девојку из Херцеговине. На невиђено и по препоруци. Избор је пао на Анђу Капор и она је пристала.
Са Илијом се укрцала на вапор, како су тада звали брод, и отиснула се преко океана. Путовали су 45 дана. Повраћала је због морске болести. Исцрпљена и уплашена, ишла је у непознато. Жеља за породицом је била јача од страха. Сава је чекао у луци и дочекао. Венчали су се у присуству кумова. Она обучена у белу венчаницу са велом, на ногама беле ципеле са штиклом. Око врата дугачак ланац. Руке у рукавицама држе букет цвећа. Лепа, прелепа!
Он у тамном оделу са белом кошуљом и прслуком, у реверу цвет. Коса таласаста, бркови зашиљени нагоре. На бради рупица. На десној руци бурма. Горштак, Херцеговац!
Живели су у згради, у стану на спрату. Кроз стан су често пролазили њој непознати људи, земљаци у потрази за послом. У Чикагу је родила ћерку Милицу, која је умрла, и синове: Вукашина 1914. Влада 1916. и Милана 1918.године. Била је тужна и боловала је за родним крајем. Ту тугу лекови не лече.
Вратили су се 1921.године у Херцеговину у Мируше. Живели су у заједници у каменој кући и полако трошили зарађени новац. Вукашин је имао 7,Владо 5,а мој отац Милан је имао 3 године. Слика са пасоша показује лепу, петочлану породицу. Анђа је била трудна и родила је у Мирушама Новкињу 1922.г. Борика се родила 1926. Чедомир 1931.године.
После двадесет година од повратка у родну груду, почео је други светски рат. У њему је изгубила два старија сина, оба неожењена. Мој отац Милан је био рањен, али је преживео.
После рата су колонизирани у Сечањ. Анђа је са собом донела своју тугу за изгубљеним синовима. Никад се више није гласно насмејала, а и туга јој је била нечујна. Њен смех је био тек смешак. Носила је тамну одећу.
Кад се мој отац оженио и кад је добила унучиће, ништа се није променило. Спремала нам је храну, али се са нама није играла. Њен свет је била башта уз кућу, где је до изнемоглости радила у потрази за миром. Тамо њену тугу нико није гледао. Иако су после рата црква и вера забрањиване, она се свако вече поред постеље једва чујно помолила и прекрстила. И тако је на крају нашла свој мир. Једног јутра 1968.године се није пробудила. Мени је тада било дванаест година.
Кад сам била дете, нисам је разумела. Мој свет је био мој ђед Сава. Сатима сам седела на кревету испод његових ногу и са њим разговарала. Певао ми је :“Чобан тера овчице“, миловао ме је по коси и на сваки начин показивао своју љубав. Последњих година живота је био слеп. Од мене је отишао годину дана пре баба Анђе. Последња реч коју је изговорио, било је моје име. Љубав према њему и сад осећам истом јачином.
Прошло је много година од тада. Сада ја имам унучиће. Кад су били мали, певала сам им исту песму, у жељи да је запамте и певају својим потомцима. Ако Бог да!
Сада разумем моју бабу Анђу. Сад бих је привила уз себе и многе ствари бих је питала, али више нема ко да ми одговори. Остале су ми успомене и фотографије.
У свим породицама постоје особе које више нису ту, а о којима би имало шта да се напише. Све је пролазно. Памтимо да би се и нас сећали! Пренесимо своје успомене на потомке,причајмо о својим прецима! Живот се наставља и после нас. Долазе нека друга деца да памте. До тада, волимо их свим срцем и покажимо им ту љубав!
