Ако се осврнете око себе у било ком од 11 насељених места наше општине, слика је готово идентична: све је више закључаних кућа, све је мање дечјег смеха на игралиштима, а све чешћа је реченица коју родитељи изговарају са сетом: „Отишао је за Нови Сад, Београд или преко границе.“
Депопулација није новина, али брзина којом се Општина Сечањ празни у последњих неколико година постаје забрињавајућа тема о којој се више не сме ћутати.
Политичке поделе и незадовољство: Сечањ рекао „не“, али села превагнула
Резултати последњих локалних избора најбоље осликавају дубоко незадовољство и политичку подељеност унутар саме општине. На тим изборима, владајућа Српска напредна странка претрпела је пораз у самом Сечњу – општинском седишту где је победу однела опозиција, што представља јасну поруку грађана који изблиза гледају пропадање свог места. Међутим, захваљујући гласовима из осталих сеоских средина у општини, владајућа странка је успела да обезбеди укупну већину и задржи власт.
Оваква изборна слика јасно показује да је урбано језгро општине већ отказало поверење актуелној власти, док се суштински проблеми грађана и даље гурају под тепих.
Без перспективе за младе: Када дом постане само пролазна станица
Главни покретач масовног одласка млађе популације јесте потпуни изостанак перспективе. Након завршетка средње школе, млади из наше општине налазе се пред зидом.
У нашој средини готово да нема радних места у струци, развој локалне привреде и предузетништва је у дугом застоју, а подршка младим брачним паровима за останак на селу углавном је само протоколарна.
Посебно је забрињавајућа чињеница да је нормалан живот, рад и напредовање омогућен практично само онима, који су политички подобни, док су сви остали гурнути на маргину. Када се томе дода и потпуни недостатак културног, спортског и забавног садржаја, јасно је зашто млади у свом родном месту не виде своју будућност.
Здравство на стакленим ногама
Један од највећих и најболнијих проблема са којима се грађани свакодневно суочавају јесте катастрофално стање у здравственом систему општине, који одражава стање здравственог система целе земље.
Дом здравља у Сечњу и месне амбуланте у околним селима суочавају се са хроничним недостатком лекара, специјалиста и медицинског особља. За разне прегледе и анализе, грађани – међу којима је све више старијих и болесних људи, приморани су да путују у Зрењанин, за шта треба додатно издвојити новац.
Комунална запуштеност, недовршени мегаломански пројекти и изолација
Поред здравства, свакодневни живот грађана додатно отежавају лоше локалне услуге. Као поражавајућа чињеница издваја се то што Сечањ и дан-данас нема изграђену канализациону мрежу, што је основни цивилизацијски стандард. Као посебан и вишегодишњи проблем издваја се и водоснабдевање, јер становници општине Сечањ и даље немају исправну и здраву пијаћу воду, што директно угрожава здравље свих грађана.
Док основне потребе грађана остају нерешене, као споменик промашеним инвестицијама и неиспуњеним обећањима стоји вишегодишњи недовршени пројекат огромне спортске хале. Тај објекат, обећаван и започет још од стране бившег председника Србије, предвиђен за неки велики град, а не за Сечањ и данас стоји као симбол мегаломанских и промашених обећања.
На све то надовезује се и катастрофалан проблем са аутобуским превозом. Превоз за Зрењанин и Нови Сад је проређен, док за Београд уопште не постоји директна линија, па су сви они који путују за престоницу, препуштени сналажењу, преседању и додатним трошковима.
Има ли планова за заустављање пропасти?
Општина Сечањ брзо стари и нестаје са демографске карте Србије. Ово више није питање дневнополитичких надмудривања, већ питање опстанка наше заједнице.
Грађани оправдано питају надлежне у општинској управи да ли постоји конкретна локална стратегија за заустављање одлива младих и престанак свих облика партијског уцењивања за посао, шта се предузима да се побољша здравствена заштита у Дому здравља у Сечњу, када ће се решити питање канализације и исправне пијаће воде, шта ће бити са скарабуџеном и недовршеном спортском халом, када ће се обезбедити нормалне превозне линије према Зрењанину, Новом Саду и Београду, као и када ће се улагати у инфраструктуру која обезбеђује достојанствен живот у 21. веку.
Сечањ и свако његово село заслужују више од тога да буду само статистика у годишњим извештајима о изумирању сеоских средина.
Време за хитне и конкретне потезе одавно је истекло – потребне су нам реакције и решења, одмах.
